Marija Najthefer Popov

Mart 11.1958.SIVAC SRBIJA

OŽILJENI

O tebi ništa ne znam
samo planetu prepoznajem
kao tvoje boravište
i malo više Vaseljenu
i Zvezdište
kad ta tvoja reč zablista
i očara
O tebi ništa ne pitam
nije potrebno
užilio si se u mene
i lutaš
kao leptiri uznemireni
od predkomora srca
kroz komore i vene
vrat mi sputaš
sav se izvije da te skrene
nazad
da kroz reč ne izletiš
stisnem i zube
samo te usnama ljubim žedno
i jezikom okrenem
niz uzdah
pluća tobom punim
a grudi vrele
ti se razliješ
niz mene
u pupku ti ostane
poslednji kontrolisani uzdah
pa razgranaš šake
niz kukove jedre i butine bele
pa me rascvetaš
ramenima
dok me
u krošnju pretvaraš
pa mi stopala od Sunca,
vrela
Pustiš žilu da se ukoreniš
dok u cvet dugo gledaš
u ludilu pred vrisak
dal da ga mirišeš
il uzbereš za svoj rever
Na kraju posustaneš
obilno ga zaliješ
sokovima iz žila
i blistamo čvrsto upleteni
u ožiljeni stisak
O tebi ništa ne znam
osim tvoje nove adrese
na vrelini mojih čula,bivaš
oblikuješ se prema meni
ožiljeni u džungli strasti.
kao srasli.

marijanajtheferpopov@
50 Total read