Rastežem vodu
u kojoj se ogledaš.

Krikom zaustavljam
svo moguće oticanje.

Tako lišen reči
obraćam ti se dahom.
Cakliš ledeći se ispred mene
kao da si ispred suše.

Neumorno bušiš utrnulu površinu
i na momente otkriješ dno,
da bih nazreo dan,
koji će u tebi samo još svanuti.

Pixiades, Smiljana