U početku beše sanjivo.
Rekla si:
'Provedi bar jedan san sa mnom.
Videćeš-to će biti san
koji nikad nisi pre sanjao.'

Utoni dublje sa mnom,
sanjaj od pozadi,
sanjaj povratno
u lavirintu ogledala
koji nikud ne vodi.

U trenutku kada stigneš do početka ničega,
sanjaćeš uzbudljiv san.

Urami ga
i zakači u tvoju spavaću sobu.

Da ti bude stalno ispred očiju,
zato što san koji je izašao iz očiju
odmah izlazi iz misli
po
prastarim zakonima
o ljudskoj zaboravnosti.

Sanjaj svoj lični san.

Sanjaj san
koji se ogleda u
smrznutom jezeru.
San gladak i leden
i u njemu:

ključeve koji pate,
oborenu šumu,
izvitopereno staklo,
poštovanje ogledala,

svitanje meseca
u snu vode.

Odskoči sa dna
ogledalinog sna.

U galeriji snova
ćeš onda videti
živi prenos iz detinjstva
ostatke davno zaboravljenih priča.

Zato što naši ostareli snovi
ostaju s nama.

Ne žuri se, sanjaj polako, do kraja,
dok ne ugledaš kristalno zdanje
svoje duše
u kojoj snovi sjaje
-svrsishodno i jasno kao plamen.

Možda si već primetila
da se novi snovi stalno smanjuju.
Troše se.

Uskoro ćemo osvetliti
u čarobnom predvečerju
poslednjeg sna
beznadežni plač
zvezdanog neba.

Plati danak snu
lišenom smisla.

Ponavljaš glasno
poverljivost tajnih snova
mutnim sjajem
tvojih upornih noćnih očiju;
objašnjavaš tajanstveni jezik tame.

Sanjaš, znači postojiš!

Pixiades, Smiljana