Pavol Janik

1956 / Bratislava

iz Ura, gori! (Serbian)

(fragments)

2

Sezonski pesnici,
povremeni kritičari
i radnici u restoranu
rastapaju kockaste blokove i košulje
u jutarnju kafu
s nadom
u razumniji zaslađivač.

Zajedno s radnim vremenom
i ostalim imanjem državne banke
sigurno stremimo u ništa.
Smeta nam samo ponekad
ulov slovačkih pesnika
za prekomorske zoološke vrtove.

3

Što se tiče
obrazovnih koncerata
pokazali su se nekorisni
u suzbijanju rasta
cena, dugova i dece.
Ne slažemo se sa
koka-saradnjom pepsi
kolažima.

Navucite rok'en roletne,
neka u nama muzika potamni
ta kruna korena svetla
koja jedino zna
suštinu ljudskog tela.

4

Posle pada anđela
sa dvanaestog sprata
slobodan pad
je postao olimpijska disciplina.
Razvoj raketnih aviona se razvija
na principu anđela
kao helikopteri.
Anđelski vrtuljci
na vazdušnom pogonu
počinju sa površine maslačka.

Produbljivanje i potkopavanje
mira su dostigli vrhunac.
Bežimo odatle,
to nije mesto
s koga treba promeniti svet.

Samo što nam nisu dodelili
Nobelovu nagradu za rat
a naša pesnička creva
će se koristiti prvenstveno za kobasice.

5

Reči odbijaju poslušnost.

Pesma pukla
i izlazi iz nje
scena videa.

Poezija izbegava reči.
Štiti se od njih.

Pobuna protiv smrti
odvija se poslepodne
na obali
u slučaju lošeg vremena
održaće se u penzionerskom domu.

Uhvatite Baudelaira
živog ili mrtvog.

9

Žena puta muškarac je skoro tri.
najpitomija domaća životinja
je svađa.
Pesnički tekstil pojeftinjava.

Mi racionalizujemo polet
koncertnih krila.

Glasamo za Smešanu
i sedam brižuljaka.

Još nije opalo lišće
sa uličnog drveća
a već nas napao sneg.
Opterećen kao Crnac zimi
slušam prolazan teški umni
monumentalni mentol
neka bude tako švajcarski sir.

15

Preterani humor
ulazi u lovorov list
na glavi pesnika,
koji budno bdi
na lovorikama.
Nogice satova
i rukice insekata
pobuđuju sneg u nama.
To je taj poraz normalizacije.
To su te kuće na prozorima,
drveća na granama
i ptice na perju,
sve o ničemu
i ništa o svemu.

17

Torpeda nam eksplodiraju
u smrznutoj krvi.
Ispod njene površine primećujemo
zaveru protiv ljubavi.
U prolećnom povetarcu
postavljamo sebi zamke.

Osvoji nas ljubav
pri prvom dodiru
brzinom strele
zemlja-vazduh-voda-vatra.
Umorni od špijuniranja
u raspuštenoj kosi
nestajemo tiho
kao senke sa gumenim
tabanima.

A ti se u obliku muzike
razlivaš u magli.

Tajanstvena kao sveta kravata
na grlu obešenog
pokazuješ tamo, gde uzalud
zurim.

Nerazumljiva
kao trinaesta odaja
dvosobnog državnog stana
još jednom mi sve
osvetliš i potamniš.

Plamenčić u mraku samoće
raste.
Ura, gori!
Čovek
na granici
svojih mogućnosti.
Ura.
Gori.

Pixiades, Smiljana
231 Total read